U istoriji muzike svaka epoha je imala svoje određene karakteristike, svoj stil, po kojem se prepoznaje. Čuveni kompozitori, stvarali su kompozicije u duhu svog vremena, dali su svojim delima lični pečat i stil. Zato se kaže da je stil u muzici način muzičkog mišljenja nekog doba ili pojedinca u njemu.
Osnovna podela muzičkih epoha:
Renesansa (15. i 16. vek)
U renesansi se javlja težnja da se stara umetnost (antika) prikaže u novom preporođenom ruhu. To je vreme kada se štampaju prve note (Johan Gutenberg). Najznačajniji predstavnici renesanse su Đovani Pjerluiđi da Palestrina i Orlando di Laso.
Barok (kraj 16. i početak 18. veka)
U baroku prvi put se snažno razvila instrumentalna muzika. Kao što u slikarstvu i arhitekturi baroknu umetnost karakterišu sjaj i veličina, mnoštvo ukrasa i nemirnih, prepletenih linija, kontrasti svetlog i tamnog, tako se slične odlike zapažaju i u muzici te epohe: ona je prepuna ornamenata (ukrasa), jednovremeno zvuče melodijski samostalni glasovi (polifonija), kontrasti f i p su nagli (bez krešenda i dekrešenda), a ritam teče u stalnom pokretu. Najznačajniji kompozitori baroka su Johan Sebastijan Bah, Antonio Vivaldi i Georg Fridrih Hendl.
Klasicizam (druga polovina 18. i početak 19. veka)
U klasicizmu preovlađuje intelekt nad osećajnošću. Teški i kitnjasti barok ustupa mesto klasičarskoj lakoći, jasnoći i pravilnosti u melodiji, ritmu i obliku. Vodeća melodija se izdvaja od harmonske pratnje. U ovo doba nastaju prvi koncerti za klarinet.
Najznačajniji predstavnici muzičkog klasicizma: Jozef Hajdn, Volfgang Amadeus Mocart i Ludvig van Betoven, od kojih poslednji već umnogome nagoveštava romantizam.
Romantizam (19. vek)
U romantizmu preovlađuju fantazija i osećajnost, nasuprot klasičarskoj uzdržanosti. Stvaraoci poniru u sebe, povlače se u svet mašte, obraćaju se legendarnoj prošlosti, opisuju lepote prirode. Melodija postaje šira, raspevanija, obojena hromatikom i dinamičkim kontrastima.
Instrumentalni virtuozitet doživljava svoj procvat, te se pišu i mnogi koncerti. Predstavnici ranog romantizma prve polovine 19. veka su Karl Marija fon Veber, Franc Šubert, Đoakino Rosini, Luis Špor, Robert Šuman, Frederik Šopen, Feliks Mendelson.
U poznom romantizmu se kompozitori rado inspirišu za svoja dela sadržajima iz književnosti, likovne umetnosti ili prirode (tzv. programska muzika). U melodiji i harmoniji ima sve više hromatike i disonanci, kao izraz naglašene emotivnosti. Ovom periodu pripadaju u Nemačkoj Franc List, Rihard Vagner, Johanes Brams, Anton Brukner, Gustav Maler, Maks Reger, Rihard Štraus, u Francuskoj Ektor Berlioz, Sezar Frank, u Italiji (opera) Đuzepe Verdi, Đakomo Pučini.
Granu romantizma čine i tzv. nacionalne škole, pre svega ruska (Mihail Glinka, Petar Ilič Čajkovski, Modest Musorgski, Nikolaj Rimski-Korsakov) i češka (Bedrih Smetana, Antonjin Dvoržak). Ovi kompozitori rado koriste živopisne elemente muzičkog folklora svog naroda.
Impresionizam (kraj 19. i početak 20. veka)
Impresionizam dobio je svoj naziv po reči impresija, što znači utisak. Muzika se povodi za slikarstvom: utisci iz prirode se opisuju, doživljavaju i iskazuju na poseban, nov način, sa novim shvatanjem zvučnog kolorita. Melodija se zapostavlja — ona je često rascepkana, fragmentarna, a prednost se daje tonskoj boji, harmoniji i obično složenom ritmu. Najznačajniji predstavnici su Francuzi: Klod Debisi i Moris Ravel.
Muzika 20. veka
Muzika 20. veka odražava duh i tempo života našeg vremena, ali i njegove protivrečnosti. Iako bi se kao njene opšte odlike mogle navesti: naglašena uloga ritma, slobodna i skokovita melodija, disonantna sazvučja — ipak u XX veku naporedo postoje različiti muzički stilovi.
Ekspresionizam (Arnold Šenberg, Alban Berg) daje prednost krajnjoj uzbuđenosti i najoštrijim disonancama, negirajući tradiciju (napušta se tonalitet). Neoklasicizam (Igor Fjodorovič Stravinski, Paul Hindemit, Sergej Prokofjev) vraća se klasičnim idealima sklada i uravnoteženosti, ali u novom, modernom zvučnom ruhu, dok se Bela Bartok inspiriše folklorom svog (mađarskog) naroda.