Etida je muzički oblik prvenstveno namenjen usavršavanju u tehnici sviranja, odnosno svladavanju određenog tehničkog problema (lestvice, arpeggia, oktave, trileri i sl.)
Sam naziv etide javlja se oko 1800. godine, ali prvo nije vezan samo za tehničke studije nego ima šire značenje poput izraza Capriccio s kojima se sve do sredine 19. st. često podudara.
Etida je građena monotematski u obliku dvodelne ili trodelne pesme, ronda ili fuge. Etida u modernom smislu nastaje u doba kada je klavir svojim širokim tehničkim mogućnostima definitivno potisnuo čembalo.
Temelje razvoju moderne klavirske etide postavili su Johann Baptist Cramer i Muzio Clementi. Njenom daljem izgrađivanju dali su značajne priloge Karl Čenri, Johan Nepomuk Humel, Sigizmond Talberg, Heler i dr.
Uporedno s razvojem instrumentalne muzike javila se potreba za pisanjem tehničkih vežbi. Među najstarija dela te vrste ide tabulatura Osvald Holzaca. Po svojoj prvenstveno tehničkoj nameni u preteče etide ubrajaju se neki oblici muzike za instrumente s dirkama; npr. pojedine tokate italijanskih majstora, zatim fantazije i kod nemačkih kompozitora preludijumi. Klavirska etida brojčano i muzičkim sadržajem premašuje etide za druge instrumente.
Šopen je napisao 24 klavirske etide u dva opusa (opus 10 i 25) i 3 etide iz opusa posthum. Pored Šopena, klavirske etide su komponovali Robert Šuman, Franc List, Aleksandar Skrjabin, Bela Bartok, Klaudi Debisi a violinske Nikolo Paganini.
Šopenove Etide su revolucionarne i imaju veliku ulogu u unapređenju stila i umetnosti sviranja klavira. One su najizazovnija i najteža dela od svih dela komponovanih za klavirski koncert, i zbog toga se koriste u velikoj meri za unapređenje tehnike. Popularne su i na koncertima i na izvođenjima u privatne svrhe.
Neke su toliko popularne da su dobile nadimke; najpopularnija je iz opusa 10 broj 3-„Tristesse“ („Sadness“) ili „Farewell“ („L’Adieadu“), kao i „Revolucionarna Etida“ (opus 10 broj 12) i „Winter wind“ (opus 25 broj 11). Nijedan od ovih nadimaka nije izmislio sam kompozitor.